Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Red je, ka­žu, za­kon na ko­me po­či­va Raj. Sve što je ure­đe­no no­si od­re­đe­ni broj. Otud i vje­ro­va­nje da sva­ka nu­me­rič­ka da­ta ima zna­če­nje va­žni­je od pu­kog na­bra­ja­nja. Ne­što ezo­te­rij­ski moć­no po­či­va u re­do­sle­du... i ci­fra­ma.
I ka­da ni­smo po­sje­do­va­li zna­ke ko­ji­ma bi po­bro­ja­li sve što ima­do­smo, zna­li smo da zbro­ji­mo su­šti­ne. Pr­vo­bit­ni čo­vjek je ko­ri­stio pr­ste da iz­ra­ču­na ja­bu­ke, gr­mlja­vi­nu i gu­bit­ke... Smrt bje­še pr­vo od če­ga se po­če­lo. Ži­vot je i da­nas, na­ža­lost, mno­gi­ma na po­sled­njem mje­stu.
Mi sma­tra­mo da nu­la ne­ma zbir, mi­sli­mo da je pra­zan po­jam, da u njoj ne­ma ka­rak­te­ra, ni­ti vri­jed­no­sti. Ma­te­ma­ti­ča­ri će po­ku­ša­ti da vam ob­ja­sne za­što ni­je ta­ko, da vri­jed­nost nu­le po­či­va u nje­noj upo­tre­blji­vo­sti ka­da joj se do­pi­šu vek­to­ri, prav­ci, for­mu­le, ni­zo­vi, de­ci­ma­le... no, ma­te­ma­ti­ča­ri uosta­lom naj­go­re i ra­zu­mi­ju vred­no­tu ri­je­či, pa i te­ži­nu gla­sa ko­jim se ob­mo­ta­ju bro­je­vi. Za­to se i ne tru­di­te da ih shva­ti­te. Ne­ko dru­gi je to ura­dio da­le­ko bo­lje. Zvao se Vajc­man i bje­še tih na­uč­nik. Na­ba­sao je na Ta­li­sman sun­ca kad je tra­gao za Ma­ja­ma. Ta­da je osje­tio nu­lu u nje­noj pu­no­ći... i ob­ja­snio ka­ko u njoj ne­ma ni­štav­no­sti. Ta­li­sman sa­či­njen od ne­kog la­ga­nog me­ta­la, uokvi­ren ne­čim na­lik sta­klu, is­cr­tan zna­ci­ma... me­đu ko­ji­ma naj­če­šća bje­še upra­vo nu­la. Va­lja zna­ti, od svih bro­je­va ko­je da­nas ko­ri­sti­mo, sa­mo nje­no ni­je arap­skog po­ri­je­kla. Vajc­man je go­di­na­ma učio da joj pro­či­ta sva ime­na. Tek ne­ka zna­če­nja je ras­tu­ma­čio. Ono što je do­znao ko­ri­ste nu­me­ro­lo­zi, ma­da i oni sa bi­lje­gom od ro­đe­nja, ko­ji im po­ma­že da raz­go­va­ra­ju sa du­ho­vi­ma... Na­pi­sao je o to­me to­li­ko to­ga, iz­me­đu osta­log: nu­la je naj­moć­ni­ja ci­fra, do­no­si pro­mje­ne i tran­sfor­ma­ci­ju no­ći iz da­na u zo­ru. Naj­če­šće do­la­zi u pre­sud­nim mo­men­ti­ma... No­si pre­gršt in­ten­zi­te­ta, po­seb­no ka­da se njo­me za­po­či­nje stva­ra­nje - ili za­vr­ša­va ne­ka kre­a­ci­ja. Opre­znost je bit­na sva­ko­me ko na nju na­ba­sa. Ni­je po­ko­ri­va, ali umi­je da po­slu­ša. Nu­la je, ve­li Vajc­man, ko­smič­ko ja­je. Iz nje je na­sta­lo sve ka­da se la­di­lo jed­no ve­li­ko Ni­šta. Nu­la ni­je ni mu­ško ni žen­sko - pred­sta­vlja di­je­te, an­dro­ge­no, div­no i di­vlje. Za­to su je i zva­li Ple­num. Ona zbi­lja no­si zna­če­nje gu­bit­ka i kra­ja, ali je i obi­ljež­je ci­klu­sa ži­vo­ta, te bez­gra­nič­nog tra­ja­nja. Nu­la je ujed­no ascent i de­scent. Evo­lu­ci­ja i in­vo­lu­ci­ja. Nu­la je ša­pat u do­bu olu­ja. Ona je sva­ki kva­li­tet i sva­ki kvan­ti­tet.
Ma­je su u sa­mo jed­nom slu­ča­ju nu­li do­pi­sa­li ostat­ke... Taj zbir da­nas zvu­či kao tri­sta (300). Vajc­ma­na je ču­di­lo to po­na­vlja­nje.... i on­da je uka­pi­rao. Tri sto­ti­ne bje­hu va­ri­ja­ci­je sve­mi­ra, broj di­men­zi­ja. I mo­der­na na­u­ka sve je ubje­đe­ni­ja da po­sto­je pa­ra­lel­ni uni­ver­zu­mi - mul­ti­ver­zu­mi, u ko­ji­ma sva­ko od nas tre­pe­ri dru­ga­či­je. Isto­vre­me­no i pa­ra­lel­no. Ono što u ovom svi­je­tu ne­ma­mo, u ne­kom dru­gom nam je da­to da ču­va­mo... Drev­ni na­rod, ko­ji je gle­dao u zvi­je­zde ra­di za­pi­sa, ta­ko je iz­ra­ču­nao da se nu­la po­na­vlja tri­sta pu­ta, i da je sva­ka dio istog po­čet­ka. Sa­mo su kra­je­vi dru­ga­či­ji. Sve­mir je po nji­ma pun al­ter­na­tiv­nih za­vr­še­ta­ka. Mno­go to­ga što su Ma­je pro­re­kle, is­po­sta­vi­lo se kao isti­na... Te­o­ri­ja tri­sta nu­la je osta­la da se po­tvr­di i oprav­da. Ne sa­mo zbog mu­drog Vajc­ma­na, već zbog ra­zu­mi­je­va­nja isti­ne sve­ga.
Ovog ju­tra je pred va­ma dio mog opu­sa ko­ji zbra­ja tri sto­ti­ne tek­sto­va, obra­ća­nja i ka­zi­va­nja... Umje­sto da gle­dam u dra­ga li­ca či­ta­la­ca, ne­što po­ku­ša­vam da od­škri­nem kal­pak jed­nog od mul­ti­ver­zu­ma... U nje­mu tra­gam za mi­nut ote­tog vre­me­na. Jer...
* * *
Jer... Gle­da mi se ka­ko is­pra­vljaš pi­sme­ne, i pri­zi­vam one hi­lja­de pu­ta kad bi na­zva­la ko­le­gi­ni­cu da joj pro­či­taš re­če­ni­cu iz ra­da uče­ni­ka ko­ji je ka­dar da bu­de emo­tiv­no is­pra­van u li­ni­ji, ali sin­tak­sič­ki ne­is­p­ra­van u teh­ni­ci... pa mu opet daš če­tvor­ku.
Gle­da mi se ka­ko za bra­ta, đe­da i me­ne isti ru­čak dru­ga­či­je ser­vi­raš... jer smo žva­ka­li me­so sa „su­pro­tsa­vlje­nim” za­či­ni­ma... a i bi­li smo tvo­ja tri zlat­na me­dvje­da...
Gle­da mi se kad me pla­vim po­gle­daš i ka­žeš “ka­ko li­čiš na oca”, a ta­da shva­tim da me vo­liš za dvo­ji­cu... i da ga smrt ni­kad od te­be ni­je ote­la.
Gle­da mi se tren ka­da si su­zom na­kon iz­da­ha za­u­sta­vi­la du­šu u tre­pa­vi­ca­ma... da još ma­lo gle­daš na svo­ja tri Zla­ti­bo­ra. Gle­da mi se maj­ko, na­ša ma­la po­ro­di­ca...
* * *
I ta­ko, od­jed­nom te ne­ma... ka­ko bih te na­kon to­ga imao svu­da.
Ti si mo­je tri­sta... ta­li­sman od ma­log sun­ca.(Autor je knji­žev­nik)